Konačno sam dočekala i taj dan. Stigla sam na autobusno stajalište. Bila sam tako umorna da sam jedva razgovarala sa svojom prijateljicom. Nisam zaspala u autobusu, nego sam se koncentrirala na pogled kroz prozor, a uz to pomalo brbljala sa svojom prijateljicom. Naša Hrvatska je lijepa zemlja i željela sam „upiti“ što više prizora.

Stigli smo do Varaždina. Tamo je kiša lijevala, ali to nije nešto što smo mogli promijeniti. Stiskali smo se po dvoje ispod naših kišobrana. Kad smo konačno stigli do Staroga grada, stali smo i slušali o dvorcu. Ljudi su stvarno dobro isplanirali građu dvorca. Imali su bedeme kao i mi u Koprivnici, ali su naši većinom uništeni.

Zatim smo se uputili prema Entomološkom muzeju. Ondje se nalazilo mnoštvo kukaca. Moji prijatelji i ja smo ih sve pogledali. Bila sam sretna što nisu živi jer su mi se pomalo gadili, ali su svejedno bili jako zanimljivi.

Zatim smo malo prošetali po Varaždinu i stigli do Varaždinske katedrale. Neki od nas su bili mokri kao miševi pa smo ušli u katedralu kako bismo se malo posušili. Vodičica nas je šokirala izjavom da je sve u njoj napravljeno od drveta. Tako je sve lijepo oslikano da je izgledalo kao mramor. Čuli smo puno stvari o katedrali. Mislim da je predivna. Pošli smo pješice (ili „cipel-cugom“ kako je to nazvala vodičica) do busa.

 Vozili smo se do Krapine. Zabavljali smo se i brbljali. Ondje smo ručali. Jelo nije bilo baš fino, ali smo se najeli. Nakon jela smo razgovarali, a onda krenuli do Muzeja krapinskih neandertalaca. To je bio najbolji dio. Upoznali smo način života onih koji su bili tu puno prije nas. Bilo je jako zanimljivo.

Zatim smo otišli do dvorca Trakošćan. Nažalost, nismo išli u Muzej, ali smo šetali i imali malo slobodnog vremena. To nam je brzo prošlo.

Iscrpljeni smo stigli kući. Prošli smo kroz Koprivničko-križevačku, Varaždinsku i Krapinsko-zagorsku županiju i puno naučili o našoj prošlosti, a i o našoj dragoj domovini Hrvatskoj.

                                                                       Marta Kunštić, 5.a